Црква Светог архангела Гаврила у Житковцу налази се у насељеном месту на територији општине Алексинац и припада Епархији нишкој Српске православне цркве. Један је од највећих православних храмова у нишкој епархији.

Изградња цркве посвећене Светом архангелу Гаврилу је започета 1993. године, у време службовања проте Душана Стојковића. Храм је освештао патријарх српски Иринеј 5. јуна 2011. године.

Црква четникуша

На свега десетак километара од Алексинца, недалеко од Бованског језера, у кањону између два брда скривена растињем и шипражјем, извирује купола светиње без крова и прозора.
До ње се стиже ходајући по нечему за што се назире да је некада било пут.

Једни смо од малобројних који су пришли овој црквици, јер је мештани заобилазе у широком луку. Још се боје присталица, како кажу "прошлог црвеног режима". Узалудни су покушаји да ступимо у контакт са пастирицом која чува стадо оваца тик иза цркве.

- Не знам ти ја, снаго, ништа о томе.

На питање како не зна, јер има довољно година да мора да се сећа и градње, одмахује руком. Каже да је доста муке имала због ове цркве, не жели више. Врата на цркви као да су скинута са неке старе штале, али иза њих право чудо - зидови бели као да су недавно окречени, а фреске као да их је уметник радио до малопре. Беспрекорне и чисте, понека недовршена. Под релативно чист, као да је недавно пометен, иако је овде све завршено давне 1944.

Једини који је био расположен да нам открије тајну недовршене цркве је старина Сретен Миловановић.

- Како се не бих сећао свега. Имао сам 14 година када је рат почео. Захваљујући овој цркви остао сам жив. Одмах на почетку рата, у Бован је дошао део краљевске војске коју смо звали четницима. Локалним командантом места је проглашен извесни Ујка, четник из околине Параћина, из села Баћије. А колики је он четник био најбоље показује његово дело и ова црква. Јадни су вам то четници. Зна се да су четници били елита старојугословенске војске. Ови наши су били јад и беда, боље речено мука која се довијала да сачува главу себи и својој околини.

Инжињеријски капетан Јеремија Марјановић, командант Алексиначке бригаде Делиградског корпуса ЈВУО, рођен је у селу Бачина у општини Варварин. Његови надимци су били Ујка и Лила.

Досетљиви Ујка, да би избегао борбу, досетио се да сагради ову цркву. Свако село морало је дати известан број војника у четничке одреде, а сигурно се многи од њих не би вратили живи. Због тога Ујко мобилиса и запосли све младо за војску способно у изградњу ове светиње. Цело село је радило на њој.

Подигнута је на земљишту извесне Ружице Адамовић. У темељ су уграђени споменици старог бованског гробља, док је сав остали материјал дало село. Док се црква градила, понекад би свратио неки поп из околних цркви. После тога нико од црквених лица није ни помишљао у њу да уђе.

А градила се пуном паром четири ратне гладне и мукотрпне године, све до Буковичке битке. У јеку највеће битке на Буковику, 24. јуна 1944, између партизана и четника, сви радови су престали. Тада је и црква престала да живи. Локални командант Ујко и његови четници једноставно су нестали.

- Касније сам чуо да се Ујко крио код ћерке и да га је она на крају издала УДБИ. Неки кажу да му је суђено и да је спасао главу захваљујући цркви, јер ником глава фалила није. Неки опет тврде да је ликвидиран. Ја лично више верујем у ову прву причу, јер он је био спасилац људи овога краја - каже чика Сретен.

После рата у ову цркву нико није смео ни да привири. Ни они највећи богомољци, каже наш саговорник, бојали се људи победника.

- Шта да се ради, сила бога не моли, бог силу не воли. Било је то смутљиво време где се свако свакога плашио. Глава и слобода су се губиле и за мање ствари. Ко би смео ући у цркву четникушу, како су је после рата звали победници. Ова црква је наша спаситељка, жалост, туга, али и срамота. Ми се Срби бога сетимо само кад пригусти - закључује Миловановић.

Пре неколико година црква је препокривана, па се стало на реконструкцији. Било је покушаја људи из дијаспоре да финансијски помогну обнову, али резултати су изостали.

Тајна белих зидова

Тајна белих зидова и након толико година је у справљању креча, који је уместо у води, гашен у хиљадама и хиљадама јаја. Док се црква градила, нико у селу није појео јаје. Све је улагано у њу.

- Чуо сам да је на исти начин и Јерина Смедерево изградила. Смедерево још одолева времену. Ваљда ће и ова црква - нада се Сретен Миловановић.

Легенда о Леки Суботинцу

Овај крај је познат по мистичним причама. Једна од таквих је везана за ово верско здање. Прича се да је извесни Лека из села Суботинца, познати ловац и комуниста, оскрнавио црквени праг. Наводно је извршио велику нужду задњице окренуте олтару. Дошавши кући, скаменио се од зиме и непознате болести. Водили су га лекарима, али лекова за ту врсту болести није било све док му се у сну није предсказало. Уснио је да мора да оде на место где се испоганио и то исто место да целива. Пробудивши се, испричао је укућанима сан. Они га без речи натоварише на запрежна кола и дотераше пред цркву. Након целивања црквеног прага, Лека Суботинац је оздравио а касније, иако је био комуниста, кришом је долазио и палио воштанице.

Храм је подигнут у периоду од 1930. до 1935. године на месту где се нализо део Карађорђевог шанца у делиградској бици 1806. године. На десној страни у храму налази се костурница у коју су положене кости изгинулих ратника. Црква је освећена је 12. маја 1935. године од стране епископа нишког Јована Илића. Храм је обновљен пред прославу двестогодишњице делиградске битке 2006. године.

Манастир Светог Стефана Липовац

Североисточно од града Алексинца, на платоу код извора Светостефанске реке у селу Липовац налази се манастир посвећен Преображењу Господњем, задужбина Светога деспота Стефана Лазаревића. Изнад данашњег манастира, на стени Лесковик, налазио се утврђени средњевековни Липовачки град. Овај град се помиње као тврђава Српске деспотовине, а заузео га је 1413. године Бајазитов син Муса.
Данашњи храм подигнут је највероватније пре 1399. године, као придворна Црква локалног великаша, који је владао из липовачког града. Археолог Марко Поповић сматра, да је храм подигнут у периоду између 1370. и 1375. године, на темељима старије некрополе из X века. Археолошка истраживања су доказала да је архитектонска целина била много већа од данашњег манастирског комплекса. Целина је обухватала утврђени липовачки град, замак и његову придворну, триконхалну цркву са куполом. Овај велможа, чије име, нажалост, није сачувано, сахрањен је заједно са супругом преминулом на порођају и троје деце, уз богате гробне прилоге, у југозападном делу цркве.
Недалеко од овог храма, крајем XIV века подвизавао се преподобни Герман Синаит. Као што је познато, у време кнеза Лазара, мноштво монаха са Свете Горе и из Свете Земље, под најездом ислама, дошло је у средњевековну Србију. Предање казује да се преподобни Герман Синаит настанио на овом месту 1399. године. На порталу изнад улазних врата у наос, остало је забележено да је преподобни Герман 1399. године придворној Цркви доградио и насликао припрату и на овом месту основао манастир, по општежитељном уставу Светих Отаца Православне Цркве. Припрату је подигао и осликао уз помоћ српских деспота Стефана Лазаревића и његовог брата Вука, који су манастиру даривали и винограде. Због тога се у народу одомаћио назив липовачког манастира као манастира светог Стефана, иако је он посвећен Преображењу Господњем. Крајем XV века, манастирска Црква је поново живописана. Манастир се помиње у турским дефтерима и скоро свим турским пописима, као манастир у коме бораве монаси.
Прво разарање манастир је доживео 1413. године, када је султан Муса опустошио Липовачки град. Манастир је брзо обновљен, а неколико пута је лакше страдао од Турака. Након ослобођења Јужних крајева 1878. године, манастир је поново обновљен. У време игумана Јосифа Живановића 1869. године подигнут је манастирски конак, а 1883. године на западном делу храма подигнута је висока кула звонара. Велику обнову манастир је доживео 1938. године, када је урађена фасада, а молдавски Рус Иван Дикиј поново осликао читаву унутрашњост Цркве. Мањи заштитни радови на архитектури манастирске цркве обављени су 1953. године.
Након Другог светског рата, скоро сва имовина манастира је национализована, а монашки живот у манастиру се угасио. Обновљен је 1974. године, када благословом Епископа нишког др Јована Илића у манастир долази отац Дионисије Пантелић. 1978. године испред манастира је подигнута чесма, а 1982. године подигнут је око манастира велики камени зид. 1996. године започета је изградња новог конака, који је у потпуности завршен и освећен 2002. године. У новом конаку налази се параклис Светог деспота Стефана Лазаревића. Параклис је осликала госпођа Радмила Лукетић, академски сликар из Београда, 2004. године.
Дана 21. јуна 1982. године манастир је стављен под заштиту Државе под редним бројем СК 225, као Споменик културе од великог значаја.

Храм Свете великомученице Марине у Рутевцу

Црква је подигнута 1907. године у време службовања проте Лазара Милутиновића. Освећена је 1907. године од стране епископа нишког Никанора Ружичића. Храм су градили мештани села Рутевац и Ћићина. Фрескописана у периоду од 1924. до 1930. године. 1970. године подигнута је звонара.

Нова црква Свете великомученице Марине у Рутевцу

Нова црква Свете великомученице Марине у Рутевцу се налази у насељеном месту на територији општине Алексинац, припада Епархији нишкој Српске православне цркве.

Изградња нове цркве посвећене Светој великомученици Марини је започета у време службовања свештеника Предрага Радосављевића 2010. године. Темеље овог храма осветио је епископ нишки Иринеј 2006. године, а крстове 2011. године епископ нишки Јован Пурић. Црква је још увек у фази изградње.

Каоничка парохија

Храм Свете великомученице Недеље у Каонику

Црква је подигнута 1998. године, иницијативом свештеника Љубодрага Петковића. Освећена је исте године од стране епископа нишког Иринеја. Храм је подигнут на темељима старе Цркве за коју се не зна од када потиче. Поједини историчари сматрају да је првобитно подигнута као гробљанска капела, јер је приликом ископавања темеља пронађена некропола. При Храму се налазе црквени и парохијски дом грађени у истом периоду када и Црква.

Храм Свете Петке у Каонику

Изградња параклиса је започета за време свештеника Љубодрага Петковића 2001. године. Освећена је од стране пароха Љубише Милошевића. 2005. године. Параклис се налази на месном гробљу. Сазидан је на месту где је пронађен камен са уклесаним крстовима на неколико места.

Храм Усековања главе Светог Јована Крститеља у Каонику

Црква је саграђена у периоду од 2010. до 2011. године. Освећена исте године од стране архијерејског намесника ћићевачког. Црква се налази поред старог извора за који мештани сматрају да је лековит.

Храм Покрова Пресвете Богородице у Каонику

Црква Покрова Пресвете Богородице подигнута је 1956. године. Храм је више пута обнављан. 1990. године почела је изградња новог конака. Црква још увек није освећена. У порти се налази црквени дом и звоник подигнути 1990. године.

Темељи нове цркве при Храму Покрова Пресвете Богородице

Темељ је изливен 1990. године и није освећен. Изградња није настављена.

Храм Светог мученика Мине у Каонику

Храм је тренутно у фази изградње. Радови си започели 2012. године за време епископа нишког Јована. Црква је подигнута на месту старе Цркве која је саграђена 1967. године. Место је познато по три извора. Звоно и крстове осветио је 2012. године епископ нишки господин Јован. Поред Цркве се налази стари парохијски дом који је у фази обнове.

Црква Светог апостола Вартоломеја у Каонику

Црква је подигнута 2010 године. Исте године освећен је темељ од стране архијерејског намесника ћићевачког Слободана Крстића. Храм је подигнут на месту старог црквишта на иницијативу верног народа.

Храм Свете Марије Магдалине у Каонику

Црква је подигнута 1945. године. Подигнута је на месту старог црквишта. Обновљена је 2009. године.

Храм Свете Параскеве у Каонику

Црква свете Параскеве подигнута је 2009 године, на месту старе Цркве брвнаре која датира из 1967. године. Храм још увек у фази изградње. Поред грама се налази дом који има намену трпезарије.

Храм Вазнесења Господњег у Црквини

Црква је подигнута 1882. године, а освећена 1884. године од стране епископа жичког Корнелија. Према предању храм је првобитно био манастирски док се и историчари слажу и сматрају да је савременик Цркве Лазарице у Крушевцу. Храм је више пута рушен и обнављан. Свој коначан изглед добија 1882. године. Камена фасада и живопис рађени су око 1990. године. Поред храма се налази дом и звоник вероватно из периода када је храм и обнављан. Антимис освећен од стране митрополита српског Михајла 1880. године.

Храм Светог Атанасија Великог у Малом Шиљеговцу

Изградња храма је започета 2000. године, а храм је завршен и освећен 2001. године од стране епископа нишког Иринеја. Храм је саграђен на старом црквишту. При храму се налазе црквени дом и звоник грађени 2001. године. Антиминс је освећен 2001. године од стране епископа нишког Иринеја.

Црква је подигнута иницијативом свештеника Аврама Петровића 1899. године. Освећена је исте године од стране епископа Никанора Ружичића. Изградња храма је започета 1895. године, а ктитори храма били су браћа Гојко и Милан Петровић као и прота Аврам. Поред Цркве се налази стари парохијски дом у коме свештеник и сада борави. Нови конак у изградњи.

Храм Свете Преподобномученице Параскеве у Мозгову (Река)

Храм је подигнут 1833. године када је и освећен. На основу оскудних историјских података знамо да је 1833. године ово била манастирска Црква. Срушена је и спаљена од Турака 1836. године. Обновљена је 1841. године као парохијска Црква. Обнављана је више пута. У порти налази се стари парохијски дом. Антимис је освећен 1973. године и потписан руком епископа жичког Василија Костића, администратора нишке епископије.

Светиња која васкрсава кроз векове

Храм Светих апостола Петра и Павла

На десетак километара од Ражња, у подножју планине Буковик налази се манастир Грабово посвећен двојици Христових апостола и угодницима Божијим Светом Петру и Павлу који победише грех, смрт и ђавола проповедајући Јеванђеље и пострадавши мученички за Господа Исуса Христа. Подигао га је око 1380. године властелин кнеза Лазара, жупан Вукослав, отац Црепа Вукославића (у народној песми Орловић Павле кога је пронашла косовка девојка). Саграђен 110 година пре открића Америке, опирао се свим искушењима кроз векове. Два пута је спаљиван од Турака, али је увек изнова васкрсавао. У задњих 200 година храм је служио као парохијска црква и био место окупљања верног народа овог краја, уточиште борцима у братоубилачком рату, сеоским учитељима, свештеницима… Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита и Архиепископа крушевачког Г. Давида ова велика светиња је обновљена и проглашена за манастир, 2014. године.

Хришћанство је у Нишу објављено када и у свим градовима Горње Мезије, у времену апостола Павла, оснивача многих цркава на Балкану: солунске, филипљанске, атинске и коринтске. Непознато је то да ли је Ниш тада имао своју епископију или је био потчињен некој другој. Прва писана сведочанства о епископији Наиској су из средине 4. века (пре 343. године). По хрисовуљи византијског цара Василија ИИ од 1018. године обухватала је, поред Ниша, и крајеве око Беле Паланке, Прокупља, Kопријана, Топлицу и Сврљиг. Kрајем 12. и почетком 13. века овај крај је чешће прелазио из византијских у мађарске, српске и бугарске руке. Свети Сава је за крајеве Нишке епархије под српском влашћу основао посебну епископију са седиштем у манастиру Светог Николе у Топлици. Из тога времена познат је само један епископ нишки Никодим (око 1279. г).

Манастир Светог Петра и Павла у Грабову подигнут је за време владавине кнеза Лазара, око 1380 године. Његов ктитор је Лазарев властелин жупан Вукослав, отац војводе Црепа (у народним песмама опеван као Орловић Павле). Управо у то време, на Божић 1381. године вођена је прва већа битка између Срба и Турака после Марице, код реке Дубравнице у близини Параћина. Српска војска коју су предводили господар Петруског крајишта и ктитор манастира Лешја Цреп Вукославић и Витомир однела је победу. До сукоба је највероватније дошло услед покушаја Османлија да после пљачкања по Бугарској, упадну у Србију и наставе свој поход. По предању, Вукослав и Цреп су често долазили на планину Буковик да лове дивљач. Заволели су овај крај и саградили себи задужбину поред два извора лековите воде.

Манастир није био толико велики, а имао је око 300 хектара имања.

После Kосовског боја и погибије кнеза Лазара, на престо је дошао деспот Стефан Лазаревић. Многе колоније монаха тада су биле принуђене да беже са десне на леву обалу Мораве и траже уточиште у манастирима. О томе сведоче средњовековни записи калуђера.

Султан Бајазит је имао пет синова који су се борили за власт: Сулејмана, Мехмеда, Ису, Мустафу и Мусу. Деспот Стефан Лазаревић приклонио се Сулејману кога побеђује његов брат Муса. После победе, 1413. године, Муса организује казнену експедицију и поруши Бован, Соко, Сталаћ, Kрушевац, а манастир Грабово спали до темеља. Тада се преко 30 монаха са бројним становништвом иселило у Бугарску.

Kако пише непознати инок „велике невоље побожности хришћанској” беху и 1434, а 1437. било је „преселеније многим иноком”. Највеће пресељење калуђера догодило се 1445. године. Тада су Турци град Петрус и петрушку област потпуно опустошили. Из овога се може засигурно закључити да је у 15. веку монашки живот на овим просторима доживео свој процват, када су манастири и цркве били пуни црноризаца и народа.

Обнова светиње

Три века након рушења манастира, народ је долазио на ово свето место. Преносило се с колена на колено да је на овом месту некада постојао манастир. По вољи Божијој, око 1780. године почела је да васкрсава и оживљава светиња. У њему су првобитно боравила два или три монаха, чији се игуман налазио у манастиру Светог Романа. Прво је 1756. обновљен порушен манастир Свети Роман, а после 15 или 20 година подигнута је мала црква, касније манастир Светог Петра и Павла у коме је живело 32 калуђера.

За време турске офанзиве, лета 1809. године, Гушанац Алија је потпуно спалио оближњи манастир Светог Романа, а затим се у њему утаборио са својим војницима. Док су његове претходнице допирале до Ћуприје, Срби који су живели у близини Царигардског друма, склањали су имовину, жене и децу у најдубље шуме и најнеприступачније планине. Турци су се у овим пределима задржали све до почетка октобра 1809, а онда су се повукли ка Нишу.

Након пропасти Првог српског устанка, 1813. године, када су Србијом харале чете злогласног Сулејман-паше Скопљака, Турци су поново срушили и запалили манастир Грабово. Међутим, Срби су духовно и материјално јачали и молили се Богу. Хтели су поново да обнове овај храм.

Kнез Милош је веома много учинио на подизању нових и обнови старих цркава. Он је већ 1820. изобичајио да се за оправку цркава тражи везирово одобрење. Kнез још 14/26. децембра 1815. пише кнезовима свих нахија да се попишу све цркве и црквишта. Одмах затим се наређује и њихова обнова. Од почетка двадесетих година то је већ прави покрет иза кога стоји држава. Форсира се изградња и обнова цркава и у неослобођеним крајевима, али је ту и даље неопходна дозвола паша. За крушевачки крај надлежан је био лесковачки Шашит паша.

Око Богојављења, 1831. године представници околних села добили су усмену дозволу од сердара ражањског Kара- Хасана да зидају цркву на темељу старе, али да не сазна лесковачки Шашит паша. Убрзо сердар умре. Паша, сазнавши да се храм зида без његовог знања и знајући да је ово место саборно, културни и историјски центар, одбије да им изда дозволу. Људе који су дошли код њега похапси и затражи откуп за њих (чак 3.500 гроша). Сељаци из околних села сакупе половину откупа а за другу половину се задуже код манастира Светог Романа (1.181 грош). Остали део средстава обезбедила су два трговца из Ражња и један из Алексинца.

Пред Митровдан 1832. године, браћа Френчевићи Осман-бег и Селим-бег, спахије из Kрушевца, отели су из алексиначког села Мозгова две девојке- Марију и Милану. Најпре су их одвели у свој харем у Kрушевац, а после тога у Ниш, где су их потурчили и дали им турска имена, Марији- Јурмуса, и Милани- Фатима. Отмица тих двеју девојака била је повод да Срби устану на оружје у алексиначкој, параћинској и крушевачкој нахији. Kнез Милош је одмах позвао у помоћ руску дипломатију. На крају су се обе девојке вратиле родитељима, а Србији је прикључено шест нахија које су јој припале још приликом потписивања Букурешког мира, 1813. године. Тада је и овај крај коначно ослобођен од Турака.

У изградњи цркве Светог Петра и Павла учествовао је народ из свих околних села. Радови на обнови светиње отпочели су 1835. године. Године 1837. тадашњи епископ тимочки Доситеј освештао је антиминс, који је био у употреби до оснивања Епархије крушевачке, 2011. године. Црква, већа и лепша, изграђена је на старим темељима 1840, а освештао ју је на Петровдан 1844. године епископ тимочки Доситеј (Новаковић), за време владавине кнеза Александра Kарађорђевића. Kонак је сазидан 1864. године. Од 1942. до јула 1944. године у њему се налазио штаб Делиградског корпуса Југословенске војске у отаџбини на челу са капетаном Властимиром Весићем, сином свештеника Душана Весића из Пепељевца. Након братоубилачке битке на Буковику он се са својом четом повукао преко Дрине у Босну.

До тада парохијска црква, благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида, на Петровдан 2014. године, Грабово поново постаје манастир. Данас је то активан женски манастир који чува честице моштију 75 светитеља и реплику Чудотворне иконе Богородице Јерусалимске (икону је по предању насликао Свети апостол Лука, а рађена је по аутентичном лику Мајке Божије). Звук звона пробудио је помало успавано Грабово. Чује се откако се ту доселила монахиња Агапија. Чим се доселила, мати Агапија постала је део заједнице. Изграђен је мост и пут до манастира, пристигла је реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице са полудрагим камењем и каменом са гроба Мајке Божије, па то олакшава и оплемењује рад и свештенику који овде обавља службу сваке недеље и празника. Манастирска слава обележава се 12. јула на Петровдан. Сваке године се крај манастира одржава Петровдански сабор.

Храм је обновљен, потребно је још само осликати унурашњост цркве. Порта је лепо уређена. Многи верници долазе у манастир да се духовно окрепе и осете мир, тишину и благодат овог места. Надамо се да ће једног дана ова велика светиња бити уврштена на мапу ексурзија, како би будући нараштаји могли више да науче о нашој историји и вери која нас је као народ одржала да опстанемо упркос великим искушењима.

Припада Епархији крушевачкој.