Манастир Светих апостола Петра и Павла у Грабову

Манастир Светих апостола Петра и Павла у Грабову је српски средњовековни манастир који се налази у ражањском селу Грабово, на око 10 километара од Ражња, и припада Епархији крушевачкој. До њега се стиже солидним асфалтним путем, возећи прелепим подбуковачким пределима. Уређени пут између два дрвореда, чим се ступи на манастирско имање, води нас до цркве која је првобитно подигнута још у 14. веку; односно, манастир је саграђен 1380. године за време владавине кнеза Лазара. Ктитор је био властелин Вукосав, отац војводе Црепа, у народу познат као Орловић Павле.

Павле Орловић је легендарни српски јунак Косовског циклуса епских народних песама. У историјским изворима о њему нема података, док је према народној песми „Косовка девојка“, он преминуо након Косовског боја 1389. године, од рана задобијених у њему. Урош Предић га је представио на својој слици Косовка девојка из 1919. године на самрти.

Рушен и спаљиван два пута, увек је васкрсавао и све до 19. века је био мушки манастир. У задњих 150 година је служио као парохијска црква све до 2014. године, када поново постаје манастир, овај пут женски. Од тада траје обнова  светиње и монашког живота.

Историја манастира је и историја народа овог краја

По предању, Вукослав и Цреп су често долазили на планину Буковик да лове дивљач. Заволели су овај крај и саградили себи задужбину поред два извора лековите воде. Манастир је имао  око 300 хектара имања. После Косовског боја и погибије кнеза Лазара, на престо је дошао деспот Стефан Лазаревић. Султан Бајазит, који је умруо у заробљеништву, имао је пет синова који су се борили за власт: Сулејмана, Мехмеда, Ису, Мустафу и Мусу. Деспот Стефан Лазаревић приклонио се Сулејману, кога побеђује његов брат Муса. После победе, 1413. године, Муса организује казнену експедицију и поруши Бован, Соко, Сталаћ, Крушевац, а манастир Грабово спали до темеља. Тада се преко 30 монаха са бројним становништвом иселило у Бугарску.

Три века након рушења манастира, народ је долазио на ово свето место. Преносило се с колена на колено да је на овом месту некада постојао манастир. По вољи Божијој, око 1780. године почела је да васкрсава и оживљава светиња. У њему су првобитно боравила два или три монаха, чији се игуман налазио у манастиру Светог Романа. Прво је 1756. обновљен порушен манастир Свети Роман, а после 15 или 20 година подигнута је мала црква, касније манастир Светог Петра и Павла у коме су живело 32 калуђера.

Након пропасти Првог српског устанка, 1813. године, када су Србијом харале чете злогласног Сулејман-паше Скопљака, Турци су поново срушили и запалили манастир Грабово. Међутим, Срби су духовно и материјално јачали и молили се Богу. Хтели су поново да обнове овај храм.

Манастир био важан за обе династије

Кнез Милош је веома много учинио на подизању нових и обнови старих цркава. Он је већ 1820. изобичајио да се за оправку цркава тражи везирово одобрење. Кнез још 14/26. децембра 1815. пише кнезовима свих нахија да се попишу све цркве и црквишта. Одмах затим се наређује и њихова обнова. Од почетка двадесетих година то је већ прави покрет иза кога стоји држава. Форсира се изградња и обнова цркава и у неослобођеним крајевима, али је ту и даље неопходна дозвола паша. За овај крај надлежан је био лесковачки Шашит паша.

Око Богојављења, 1831. године представници околних села добили су усмену дозволу од сердара ражањског Кара-Хасана да зидају цркву на темељу старе, али да не сазна лесковачки Шашит паша. Убрзо сердар умре. Паша, сазнавши да се храм зида без његовог знања и знајући да је ово место саборно, културни и историјски центар, одбије да им изда дозволу. Људе који су дошли код њега похапси и затражи откуп за њих, чак 3.500 гроша. Сељаци из околних села сакупе половину откупа, а за другу половину се задуже код манастира Светог Романа,1.181 грош. Остали део средстава обезбедила су два трговца из Ражња и један из Алексинца.

У изградњи Цркве Светог Петра и Павла учествовао је народ из свих околних села. Радови на обнови светиње отпочели су 1835. године. Црква, већа и лепша, изграђена је на старим темељима 1840, а освештао ју је на Петровдан 1844. године епископ тимочки Доситеј (Новаковић), за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Конак је сазидан 1864. године.

Од 1942. до јула 1944. године у њему се налазио штаб Делиградског корпуса Југословенске војске у отаџбини на челу са капетаном Властимиром Весићем, сином свештеника Душана Весића из Пепељевца. Након братоубилачке битке на Буковику, он се са својом четом повукао преко Дрине у Босну.

Чудотворна реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице

Данас је то активан женски манастир који чува честице моштију 75 руских светитеља и реплику Чудотворне иконе Богородице Јерусалимске. Икону је, по предању, насликао Свети апостол Лука, а рађена је по аутентичном лику Мајке Божије.

Мати Агапија води рачуна о манастиру и љубазно посвећује пажњу посетиоцима. Није имала благослов претпостављених да говори за наш медиј, али се виде резултати њеног рада, које она види као Божију вољу. Лепо уређена порта, црква која својом светлошћу верном народу даје неки оптимизам и срећу, изводе се радови на сређивању парохијског дома, а на уређеном имању, у ограђеном простору електричним чуваром, стадо манастирских оваца одмара у хладовини тог поподнева када смо боравили.

Иако о томе не говори мати Агапи, али се по изразу лица види да је посебно поносна и захвална Богу што је у овом манастиру пристигла  реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице са полудрагим камењем и каменом са гроба Мајке Божије. На овом месту, са поносом  наглашава, литургија је служена 110 година пре открића Америке. Наиме, манастир је први пут, као што смо већ нагласили,  подигнут у време кнеза Лазар, 1380. године и задужбина је жупана Вукослава , оца војводе Црепа, у народним песмама опеваног Орловића Павла. Ови подаци осим, верских мотива, просто позивају посетиоце да обиђу ово место.