Нови број Жичког благовесника

(X-XII 2026)

С благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке г. Арсенија из штампе је изашао нови број часописа Жички благовесник (октобар-децембар 2026).

Следи текст протојереја Александра Јевтића „О необичном ауторству песме Достојно јест“ у коме се на основу извештаја Житија за празник истоимене светогорске иконе за месец 24/11. јун износи чудесни историјат ангелског порекла ове богослужбене песме, која се надовезала на старији, светопророчки инспирисан текст Честњејшују, о чему сведоче и истраживања која је над старим литургијским рукописима вршио грчки теолог Јован Фундулис, као и западни теолози Robert F. Taft и Juan Mateos који су се бавили древним византијским рукописима сачуваним широм света.

Ђакон Димитрије Радмилац у тексту о празнику Ваведења Пресвете Богородице износи мотиве који нам овај велики празник објашњавају из угла ретких јеванђељских сведочанства у којима се помиње земни живот Пресвете Богородице из богослужбених песама, као и каснијих светоотачких тумачења. Закључује: „Овај велики празник подсећа нас да смо сви позвани да очистимо своје срце и постанемо живи храм Божји. Доводећи децу у Дом Господњи, ми их заправо предајемо у наручје Оној која нас све води ка Вечности живота у Сину Њеном.“

Новосадски катихета Бтранислав Илић, уредник портала „Кинонија“, у тексту „Радуј се, Невесто, Неневесна!“ са поднасловом „1400 година Благовештенског акатиста Пресвете Богородице“ описује, на основу текста Светачника који је приредио блажене успомене Епископ жички Хризостом (Столић), историјат овог молитвеног чина (Ακαθιστος — што у преводу значи „несједална песма“) повезан са чудесним ослобођењем Цариграда од опсаде Авара и Персијанаца 626. године. Поред богословских аспеката, упућује читаоце и на богослужбени контекст настанка овог акатиста који се чита на јутарњем богослужењу, у суботу пете седмице Великог поста, које се, у манастирима служи као бденије, док се у парохијама чита у оквиру повечерја, у петак увече, исте седмице – што је пракса Грчке Цркве. Упућује на важне увиде и везу Благовештенског акатиста и Великог поста, коју је на јединствен начин објаснио проф. др Јован М. Фундулис: „Велики празник Благовести увек пада током периода Поста. То је једини велики празник који због покајног (тужног) карактера Четрдесетнице нема предпразништво ни попразништво. Управо овај недостатак треба да покрије појање акатиста, у деловима на повечерју петком и у целости у суботу пете недеље поста. Петак вече у богослужбеном смислу припада суботи, а субота и недеља су једини дани Поста у којима је допуштено празновање радосних догађаја и у које се премештају празници који падну у току седмице. Према одређеним типицима акатист се појао пет дана пре Благовести, а према неким другим, на јутрењу овог празника. Акатист је кондак Благовести, химна Оваплоћења Логоса Божјег“ (Јован М. Фундулис, Словесно богослужење, са грчког превела Драгица Тадић Папаниколау, Крагујевац, 2014, стр. 46-50). У наставку је осврт на овогодишњи боравак Појаса Пресвете Богородице у Србији, као и његов значај за побожност народа.

У рубрици Са ходочашћа Вишња Костић у тексту „Егина – врт Светог Нектарија“ описује ово чудесно острво, лик и дело Светог Нектарија, као и своје утиске на основу богатог искуства као водича поклоника овом великом Божијем угоднику. Читаоце упознаје за мало познатим описима које је изнео песник Јован Дучић боравећи у току и након Првог светског рата на овом острву, мимоишавши се са Светим Нектаријем који је у то време на истом месту проводио свој мукотрпни благословени земни живот.

У рубрици Светоотачке поуке налази се поука о таштини, из пера Светог Јована Касијана, богослова који је као ретко ко кроз историју спојио источњачку православну хришћанску духовност и западну систематску посвећеност пракси и теорији молитве. Говорећи о овој, данас мало познатој и схваћеној страсти, пише: „Јер, она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.“

У рубрици Светиње Епархије жичке, јереј Бојан Мијаиловић у тексту „Црква брвнара Светог пророка Илије у Доброселици“ описује ову златиборску светињу која је на своје данашње место пренета 1821, а дело је чувених прекодринских мајстора Осаћана. У наставку износи историјат вредних утвари и богослужбених књига овог храма, животописе пароха доброселичких, као и сведочење овог богослужбеног места у данашњици.
У рубрици Траговима предака, историчар Александар Марушић, из Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, у тексту „Кнежева мајка Вишња Обреновић“ описује живот Вишње, мајке кнеза Милоша, у народу од милоште назване „баба Вишња“. У овом занимљивом животопису, читаоци могу пронаћи важне податке из историје српског народа током 19. века, животу на просторима од рудничког краја до пожешких села где се Вишња као удовица настанила и засновала нову породицу у селу Добрињи, о манастиру Враћевшници, лику и делу књаза Милоша, као и других припадника ове знамените породице.
Протојереј Александар Јевтић је приредио за овај број часописа интервју са музичарем Александром Ацом Софронијевићем, насловљен „Посвећеност музици уз захвалност и молитву“. Овде се може сазнати о професионалним почецима овог сада већ чувеног музичара, изазовима и њиховом савладавању, важности неуморног рада и заблуди коришћења пречица на путу до успеха, људима који су утицали на његов развој, животним ставовима и вредностима, као и о односу према православној вери и њеној улози на лични живот и стваралаштво. Софронијевић између осталих поучних речи поручује и: „Негујте дух, чувајте пријатељства и не дозволите да вам виртуелни свет замени стварне људске односе. Будите вредни, будите стрпљиви и верујте у свој пут“.

Рубрику Савремени изазови сачињавају два текста. Дипломирани дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић и протојереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Екранизам као изазов за савремену православну породицу“ упознају читаоце са овим недовољно познатим, а веома изазовним социокултурним феноменом везаним за доминацију дигиталних екрана у свакодневном животу, здравственим проблемима који су њиме узроковани код деце а одражавају се на сензомоторни, говорно-језички, когнитивни, емоционални и социјални развој. Иако још није признат као медицинска дијагноза, екранизам наноси последице по здравље деце. Понекад са симптомима подсећа на аутизам, па је неопходна помоћ стручног лица. Из православне перспективе, аутори указују да је проблем дубљи, да сведочи о одсуству живљења заједнице, као средишта комуникације и остварења човека на личносном плану по образу и подобију Божијем. Указују на важност остварења породице у литургијском животу Цркве, практиковање вредности молитве у кругу породице као домаће Цркве, као и на потребу физичких активности деце које могу бити практиковане и кроз заједничке шетње у природи, слушање музике, цртање и ручни рад, боравак на селу. Све ово помаже детету да развија пажњу, машту, телесне способности и осећај припадности породици и заједници.
Други текст из ове рубрике је дело психолога Милоша Благојевића, а насловљен је „Психосоматика и ми (заиста)“. Аутор подсећа на чињеницу да је удео психолошког у мањој или већој мери присутан у широком спектру различитих болести, чак и у онима за које никако не бисмо рекли, попут канцера, астме, проблема са кожом и других. Примећује да са хришћанског становишта човек не може и не треба да буде безосећајан по питању патњи својих ближњих, да се безосећајношћу брани од психосоматских последица по сопствено здравље. Упућује на занимљиву и трагичну причу о животу великог редитеља и скромног човека Живка Николића. Као биће заједнице, човек саучествује у болу, па је стога чување здравља по сваку цену повремено скопчано и са себичношћу. Оно што остаје као чињеница јесте да ће тело свакако платити цену за сваки компромис и издају истине.

У рубрици Књижевност и ми, проф. српског језика и књижевности Александра Мијаиловић у тексту „Да се усудиш…“ пише о важности детињства, утицајима и утисцима које дете из овог периода понесе са собом, а који у великој мери утичу на његов даљи развој. Износи пример из Андрићеве приповетке „У завади са светом“ која описује какве све невоље и трауме у души дечјој може изазвати наизглед безазлена ствар. У питању је разумевање речи сумњив која је из обичног кућевног разговора у души дечака Лазара тако јако одјекнула и створила простор за снажно и обузимајуће осећање страха. На крају текста, закључује: „Сваки човек се бори као Лазар из приповетке. Међутим, када се усуди, како нам на Литургији свештеник каже да: Сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предамо, његови страхови постају безначајни, а живот смешни задатак и бреме лако. “

У рубрици Веронаука, Ружица Раичић, ученица ОШ „Академик Миленко Шушић“ из Гуче, пише текст „Свети Сава – 850 година са нама“. Овај текст, награђен на тематском светосавском конкурсу манастира Жиче, представља креативан подухват имагинарне приче у којој Свети Сава добија задатак од Светог архангела Гаврила да посети дечака Вука, као његов приватни учитељ. Радња открива тугу овог дечака због свађе са најбољим другом, а Свети Сава успева да нађе начин да му постане пријатељ и учини тугу подношљивом. Тијана Петровић, ученица Економско-трговачке школе „Књаз Милош“ из Горњег Милановца, пише текст „Мајчинска љубав“. У њему описује мајчинску љубав Пресвете Богородице према Богомладенцу Христу, па поставља питање да ли савремене мајке схватају величину овог идеала и потребу да ка њему стреме. Ученици ОШ „Свети Сава“ из Бајине Баште, заједно са својом вероучитељицом др Александром Малешевић, приредили су, већ традиционално у Кутку из веронауке за наш часопис, занимљиве одговоре на нека питања са часова верске наставе. Овога пута питања су била: Шта је Црква? Ко су светитељи? Ко је свештеник?

Часопис закључује рубрика Летопис богослужења у којој ђакон Стефан Симић бележи најважније тренутке везане за богослужбене активности Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке г. Арсенија на територији Епархије жичке.

Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу [email protected] написане према упутству.

Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Потписан уговор за почетак обнове храма на Делиграду: У Министарству наводе да су опредељена средства за прву фазу радова

Црква на Делиграду, која се налази на месту историјских шанчева где су се водиле главне борбе за ослобођење Србије од Турака, ускоро би требало да добије преко потребну реконструкцију. То најављује уговор који је потписан у Нишу, како преноси Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, између министарке Милице Ђурђевић Стаменковски и Душана Андрејевића, директора Завода за заштиту споменика културе Ниш, под чијом се заштитом налази црква. 

За здање посвећено Светим архангелима Михаилу и Гаврилу Министарство је определило 5,5 милиона динара, наводи се у званичном саопштењу. С обзиром на то да је министарка Ђурђевић Стаменковски раније у изјави за Алпрес најавила да је за обнову храма потребно око 19 милиона динара, у овом Министарству нам је појашњено да су пет и по милиона издвојена за прву фазу реконструкције, пре свега крова. 

Приликом обележавања 220 година од Битке на Делиграду било је разговора између локалне и републичке власти да се реконструкција храма наредне, 2027. године, финансира заједничким средствима локалне самоуправе и Министарства, као и да ће Општина Алексинац издвојити око 6,5 милиона динара, а Министарство око 13 милиона. 

Председник општине Алексинац Далибор Радичевић је у изјави за наш медиј појаснио да је Министарство из овогодишњег буџета издвојило наведених 5,5 милиона динара, те да ће у свом буџету за 2027. години предвидети преостала потребна средста. Тако је, према речима челног човека алексиначке локалне самоуправе, Министарство преузело на себе, имајући у виду значај цркве у којој је спомен-констурница, да самостално финансира обнову. Радичевић је напомену да је Општина Алексинац спремна, ако затреба, да издвоји део новца и из сопственог буџета. 

председник Радичевић и министарка Ђурђевић Стамнековски на Делиграду; Фото из архиве

Храм на Делиграду подигнут је на иницијативу Одбора кнегиње Љубице, уз подршку краља Александра Првог Карађорђевића. У њему се налази спомен-костурница посвећена јунацима Првог српског устанка. 

Ђурђевић Стаменковски истакла је да обнова храма има посебну симболику у години када се обележава 220 година од Боја на Делиграду, једне од значајних битака Првог српског устанка, пренето је на званичном сајту Министарства. 

Министарка је, како се додаје, нагласила да Алексинац поседује богато историјско, културно и духовно наслеђе, те да је његово очување обавеза према прецима и будућим генерацијама. 

Према доступним сазнањима, на цркви су одређени радови извођени 2006. године, али постоје наводи да тадашња реконструкција није била адекватно спроведена. Према сведочењу појединих свештеника, након завршетка радова уочена су оштећења унутрашњости услед продирања воде кроз недовољно добро заптивене прозоре, чији су трагови и данас видљиви. 

Православна Црква 14. октобра по новом, 1. октобра по старом календару прославља празник Покров Пресвете Богородице.

Величамо те, Пресвета Дјево, и поштујемо часни Твој покров!

Тропар, глас 4.

Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

Кондак, глас 3.

Дјева данас у цркви предстоји и са светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са пророцима се веселе: Јер превечнога Бога за нас моли пресвета Богородица.

Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.

У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет.

Када је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла:

Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.

Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века.

Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог.

Позив на прославу манастирске славе
Покров Пресвете Богородице у Ђунису

Драга браћо и сестре у Христу,

Са великом духовном радошћу позивамо вас да заједно молитвено прославимо манастирску славу, Покров Пресвете Богородице, у светом манастиру у Ђунису.

Овај значајан празник нас окупља у молитви и заједници, позивајући нас под заштиту и заступништво Пречисте Богомајке. Придружите нам се у прослави која ће се одржати 13. и 14. октобра.

Распоред богослужења:

• Уочи празника, 13. октобра:

  • 21:00h – Бдење

• На сам дан празника, 14. октобра:

  • 00:00h – Акатист

  • 01:00h – Освећење јелеја

  • 04:00h – I Света Литургија

  • 09:00h – II Света Литургија

Дођите да у миру и љубави заједно задобијемо благослов и покровитељство Пресвете Богородице. Нека наше молитве буду услишене, а наша срца испуњена благодаћу.

Добродошли у манастир Ђунис!

Манастир Светих апостола Петра и Павла у Грабову

Манастир Светих апостола Петра и Павла у Грабову је српски средњовековни манастир који се налази у ражањском селу Грабово, на око 10 километара од Ражња, и припада Епархији крушевачкој. До њега се стиже солидним асфалтним путем, возећи прелепим подбуковачким пределима. Уређени пут између два дрвореда, чим се ступи на манастирско имање, води нас до цркве која је првобитно подигнута још у 14. веку; односно, манастир је саграђен 1380. године за време владавине кнеза Лазара. Ктитор је био властелин Вукосав, отац војводе Црепа, у народу познат као Орловић Павле.

Павле Орловић је легендарни српски јунак Косовског циклуса епских народних песама. У историјским изворима о њему нема података, док је према народној песми „Косовка девојка“, он преминуо након Косовског боја 1389. године, од рана задобијених у њему. Урош Предић га је представио на својој слици Косовка девојка из 1919. године на самрти.

Рушен и спаљиван два пута, увек је васкрсавао и све до 19. века је био мушки манастир. У задњих 150 година је служио као парохијска црква све до 2014. године, када поново постаје манастир, овај пут женски. Од тада траје обнова  светиње и монашког живота.

Историја манастира је и историја народа овог краја

По предању, Вукослав и Цреп су често долазили на планину Буковик да лове дивљач. Заволели су овај крај и саградили себи задужбину поред два извора лековите воде. Манастир је имао  око 300 хектара имања. После Косовског боја и погибије кнеза Лазара, на престо је дошао деспот Стефан Лазаревић. Султан Бајазит, који је умруо у заробљеништву, имао је пет синова који су се борили за власт: Сулејмана, Мехмеда, Ису, Мустафу и Мусу. Деспот Стефан Лазаревић приклонио се Сулејману, кога побеђује његов брат Муса. После победе, 1413. године, Муса организује казнену експедицију и поруши Бован, Соко, Сталаћ, Крушевац, а манастир Грабово спали до темеља. Тада се преко 30 монаха са бројним становништвом иселило у Бугарску.

Три века након рушења манастира, народ је долазио на ово свето место. Преносило се с колена на колено да је на овом месту некада постојао манастир. По вољи Божијој, око 1780. године почела је да васкрсава и оживљава светиња. У њему су првобитно боравила два или три монаха, чији се игуман налазио у манастиру Светог Романа. Прво је 1756. обновљен порушен манастир Свети Роман, а после 15 или 20 година подигнута је мала црква, касније манастир Светог Петра и Павла у коме су живело 32 калуђера.

Након пропасти Првог српског устанка, 1813. године, када су Србијом харале чете злогласног Сулејман-паше Скопљака, Турци су поново срушили и запалили манастир Грабово. Међутим, Срби су духовно и материјално јачали и молили се Богу. Хтели су поново да обнове овај храм.

Манастир био важан за обе династије

Кнез Милош је веома много учинио на подизању нових и обнови старих цркава. Он је већ 1820. изобичајио да се за оправку цркава тражи везирово одобрење. Кнез још 14/26. децембра 1815. пише кнезовима свих нахија да се попишу све цркве и црквишта. Одмах затим се наређује и њихова обнова. Од почетка двадесетих година то је већ прави покрет иза кога стоји држава. Форсира се изградња и обнова цркава и у неослобођеним крајевима, али је ту и даље неопходна дозвола паша. За овај крај надлежан је био лесковачки Шашит паша.

Око Богојављења, 1831. године представници околних села добили су усмену дозволу од сердара ражањског Кара-Хасана да зидају цркву на темељу старе, али да не сазна лесковачки Шашит паша. Убрзо сердар умре. Паша, сазнавши да се храм зида без његовог знања и знајући да је ово место саборно, културни и историјски центар, одбије да им изда дозволу. Људе који су дошли код њега похапси и затражи откуп за њих, чак 3.500 гроша. Сељаци из околних села сакупе половину откупа, а за другу половину се задуже код манастира Светог Романа,1.181 грош. Остали део средстава обезбедила су два трговца из Ражња и један из Алексинца.

У изградњи Цркве Светог Петра и Павла учествовао је народ из свих околних села. Радови на обнови светиње отпочели су 1835. године. Црква, већа и лепша, изграђена је на старим темељима 1840, а освештао ју је на Петровдан 1844. године епископ тимочки Доситеј (Новаковић), за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Конак је сазидан 1864. године.

Од 1942. до јула 1944. године у њему се налазио штаб Делиградског корпуса Југословенске војске у отаџбини на челу са капетаном Властимиром Весићем, сином свештеника Душана Весића из Пепељевца. Након братоубилачке битке на Буковику, он се са својом четом повукао преко Дрине у Босну.

Чудотворна реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице

Данас је то активан женски манастир који чува честице моштију 75 руских светитеља и реплику Чудотворне иконе Богородице Јерусалимске. Икону је, по предању, насликао Свети апостол Лука, а рађена је по аутентичном лику Мајке Божије.

Мати Агапија води рачуна о манастиру и љубазно посвећује пажњу посетиоцима. Није имала благослов претпостављених да говори за наш медиј, али се виде резултати њеног рада, које она види као Божију вољу. Лепо уређена порта, црква која својом светлошћу верном народу даје неки оптимизам и срећу, изводе се радови на сређивању парохијског дома, а на уређеном имању, у ограђеном простору електричним чуваром, стадо манастирских оваца одмара у хладовини тог поподнева када смо боравили.

Иако о томе не говори мати Агапи, али се по изразу лица види да је посебно поносна и захвална Богу што је у овом манастиру пристигла  реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице са полудрагим камењем и каменом са гроба Мајке Божије. На овом месту, са поносом  наглашава, литургија је служена 110 година пре открића Америке. Наиме, манастир је први пут, као што смо већ нагласили,  подигнут у време кнеза Лазар, 1380. године и задужбина је жупана Вукослава , оца војводе Црепа, у народним песмама опеваног Орловића Павла. Ови подаци осим, верских мотива, просто позивају посетиоце да обиђу ово место.